ЗЛАТОВЕЗ ДЕВОЈАЧКЕ ДУШЕ
Читање поезије и, уопште уметничког текста - у праву је Ролан Барт - у ствари је сустварање. Ваља се, такође, подсетити и на мудрост симболисте Верлена који у „аманет“ остави поруку за стварно добре писце: „Рећи читаоцу све, то значи укинути му бар две трећине од задовољства да погађа“! Сугестија и кодови заметнути као плодородна једра за асоцијативно гранање, боље рећи расцветавање, још од шестог века п.н.е. (Анандарвахана) права су, рекли бисмо и једина, обележја добре поезије. А, бројем и песама, односно стихова, па и лексема, невелика химничка поема, заправо (иако насловљавана оделито - као прелепа „шарена“ попут непат- ворене природе) је таква. То је бајковит вез по лепоти раван само природи којој је ова поетеса предала, али и даровала сва своја чула и још више: дамаре свога срца.
Ослушнимо само стихове - они, иако наизглед једноставни, најјасније исписују поетику једне, не либимо се да кажемо - од ретких наших поетеса које говоре језиком природе, а и наизглед штошта малено, попут кочоперног цветића који је са зачуђеним окцетом погледао у велико небо и живодајно Сунце! „Мирише живот/Мирише време и свемир/Мирише на грумен чубора у вр њиве/Чува ме/Миомирисни босиљак са родне груде/Све ове године дуге/Снове ми збира/Жеље здева/Кочоперна кадифа што у башти снева.“
Додаћемо још по који стих. Јер ваља нам да се и ми, заточени у бетон и с букетима резаног цвећа или, како се каже у пејзажу „декоративног зеленила, бар подсећањем на жанжаковску природу, на штошта подсетимо. Ево „петље“ за развезивање ове предивне шаренице . Зорица Сорак, копаоничанска Белобрђанка врло кратко - што је мајсторство правих мајстора, понајвише мудрачки избисерених баш у нашој народној лирици - откри се:
Саткано/Изаткано/Уткано/Потка/Саткала живот изаткала песму/Уткала сне/Ћилиме мој!
Вокабулар ове дивне, души питке, вилински сплетене поезије је , баш у односу на латински изворник ( у којем се „исписују туђе речи“), драгоцен баш с тога што нас враћа изворнику: лепоти, звуку и духу нашег, подвлачимо то, подоста заборављеног језика „народа свог“! Ролан Барт је међу водећима који су обновили Аристотелов канон о песничком језику истакавши да је он и „посебан“ и „отмен“. Ова поетеса је коренски урасла у језичка чарања и предачку свежину говора, па се њена поезија м о р а ингарденовски тумачити. Јер, њен поетски говор није одумро записом - он живи, и тражи од читаоца да како то записа структуралиста Минковски, да се „буде присутан у рађању, настанку тог самог говора“! Ослушнимо само почетне стихове прве песме! „Вила гором збор зборила/Сама собом роморила/Силна земљо, тавна горо,/Пусто море далеко си ,/Моје драго, туђе ли си?//Нисам, вило, оморико ,/Већ ме море пусто модро/Поклопило/те не видим/И не чујеш/Зборе моје и поруке, лане моје“.
Да ове стихове, и не само ове, већ све у овом дивном цветнику, није потписала Зорица Сорак, ми бисмо их уврстили - унели у раскошну ризницу наше прелепе народне лирике. Хајде да се, бар мало, повратимо ухом и слухом у незаборавни дубоки стих народног појања. Ево тог звука „Сунце зађе, за невен, за гору,/јунаци се из мора извозе.“ („Највећа је жалост за братом“) Читава драма казана сликом! Придеви „силна“ и „тавна“, затим
емоционализовано „пусто море“, па чак и називи флоре - све то је ова врла песникиња заиста уткала у свој животни вез. Проговорила је, у ствари, језиком предачким, и то је врлина јер је он тај прави језик универзалног живота човековог у и с природом. Персонификати су прави дар ове поезије, рекли бисмо посебно сада када је завладала - натурена мода татзгеаш-а (енгл.)
А да бисмо, иако то, на пример, баш Ролан Барт и не препоручује (његова теорија Амнестије за писца) „коренски“ разумели ту органску страсност наше песникиње не само с језиком, него и етиком дискретног интимног самоговора рудничко-србијанског етноса, морамо да итекако укажемо на предивну, по звуку и порукама песму с почетним стихом „У кући мојој“. Хајде, јер вреди је навести у целости, да је „уравнимо“, и мада графички ризикујемо да умањимо тоналну лепоту рецитатива ове „речима шкрте, а значењима богате“ поезије.
„У кући мојој,/У хладу ораха старог,/На столу љута и солир/На зиду Свети Јован/ И дедин сат.//Учили ме/Да богатство ту је/Где је срећа,/Ту где са браћом/И пријатељима /Наздрављам/Уз песму и плач//Ту где со и хлеб/Делиш/Са човеком/Који дође на праг.//Учили ме/Да времена је/Или превише/Или премало/И да све прође. „И - већ смо, као баш п о т к у Зоричине поетике навели последњих девет стихова...
Традиционална експликација је захтевала да се именује тзв. лирски субјекат. Има ли га у овој загонетно лепој и милодарној даровници? Има, ако на, лично незнанца песника/песникињу мислимо. То морамо да чинимо јер је она источник - ово је ипак њен, и само њен самоговор! Штавише, она је, да тако кажемо, привидни самоговорач. Али, условно, читава ова поема је - и у томе је њена и поетолошка посебност, а и не мала врлина – у ствари један велики драмски ораториј, а како се по изворном значењу таква „музичка драма“ наводила по храмовима, и то са „озбиљним садржајима из Библије“ , ми смо се усудили да такву одредницу вежемо за ову дивну поетску књигу. Зашто? Па зато што је „управо за нашу поетесу, флорална природа душин саговорник, па је, природно, „ољуђена“. Назив ове поетске партитуре је потпуно оправдан, ако уважимо мисао Артура Шопенхауера да је „наслов монограм садржине“. Ми обично додајемо и да је у ствари монолог. Прва песма - као да све и казује

„Вила гором збор зборила
Сама собом роморила
Силна земљо, тавна горо,
Пусто море, далеко си,
Моје драго, туђе ли си?
Нисам, вило, оморико,
Већ ме море пусто модро
Поклопило
Те не видиш
И не чујеш
Зборе моје и поруке,
лане моје.
Пала густа магла,
Пала на поље широко,
Све је пуста прекрила
И пелин и босиљак.
Само мирише душа
На моје мило предраго.
Висок се бор не види.

Читава ова, нема сумње, исповедна песма, створена је мудрошћу негдашњих девојака да зборе, тачније да самозборе језиком биља, горобиља, да људе именују али - знају то они чија имена крију јове, борови, као што „друге“ девојчине постају и зоре, и мора, чак и траве ...Примерице:

„Зоро, зориш ли зором
Зорна и зорне зоре зориш?
Море, мориш ли морем
Морно и морна морамориш?
Траво, травиш ли травом
Травно и травне траве травиш?“

„Граната“ психологија уткана је у људски и говор и такозвано „говорно понашање“. По Јунгу, рецимо, ми општимо чак по седам нивоа, чак и кад „уста не отварамо“. Говоримо ћутњом предачком. Говоримо језиком биља, птица, чак говором звезда, а много кад смо и с анђелима, па и самим Богом „на ти“. Зорица је изабрала углавном флорални свет и ту је као она наша Српкиња преткиња која и „с гором и водом“ разговара.

Говорили су ми... Слашала сам,
А чула нисам.
Певали су ми... Певала нисам.
Ал запамтила сам
Најлепше песме зове и јове И каменог бора.
Кроз песму белесала брезова кора.
Мирише дивља нана,
Мени се сања, сања...
Копрена од милион звезда
Мој покривач (...)

Хронотоп „Вилине горе“ осимбољен je готово до мистике универзалног симбола. У, да тако кажемо, „средишњим“ песмама ове поеме, чија је природа „заменик“ нашој поетеси, песникињино ЈА се ипак самоименује. Ако је „Вилина гора“ васколики свет чаробњаштва, ипак, по свему смисленог живота, сама песникиња себе тражи:

У Вилиној гори да ли си била?
Не знаш?
Слутиш ли где је?
Ту је
У сваком дану и сваком куту времена
Небеског и земаљског.
Не да се видети.
Кажу иза високог зида је.
Потражи,
Пожури,
Пружи руке...

Било би нетачно, а и неправедно, потпуно имперсонализовати ову од лепих, чак простодушно бајковитих речи саткану поезију. „Жива“ је наша поетеса и - човек од префињене љубавне чежње, стрепње, нада и жеља. Попут завичајне поатесе, Десанке, и наша Зорица исписује баладичне реминисценције на - љубав. Много је фине, у нијансама „женске“, у златовез увезане младалачке и сете, али и надања. Унеколико и еротике предане „једном августу“, природи, наравно - јер љубав у природи је лепа као сама природа!

Никад ми ниси благословио пут,
А ја сам ти, роде, путница вечна,
Нестална попут воде.
Када би полазила, плакале су горе,
Пескуша сива у грчу се свила.
Клека ме клела...
Никад ми ниси рекао:
- Одлази.
Зато и данас чекаш
Повратак мој.
И Глог ме чека, и Иванов до (...)
--------------------------------------
Скривене снове и речи
Показујеш ноћном ветру срцекрадици (...)

Сав/читав свет ове поетске књиге, тачније би било рећи поетског гоблена, с дубоким је зачвореним кодовима у зелено, магијско платно природе. Нису ове песме, иако настале у „Вилиној гори“ ни романтичне, нити пак девојачки осневане. Чарлс Пирс, америчи песник и, још више теоретичар, с разлогом говори о „поетској дубини“. А наш велики Никола Милошевић је поводом „Камене успаванке“, поновио у анализи баладе о „Црном Владимиру“, установио појам „сложене једноставности“. Управо су такве и многе од ових тридесетак Зоричиних песама. Једноставне, чак измештене у некакав наш, „наивни“ (тобож) србијански рурал, оне су поново, хвала Богу после толико врлометања по страначким стихопојанијама, звук и „наш“ говор. Говор природе и „природног“ човека. „Вилина гора“ је у ствари свет наше духовне прапостојбине - када смо живели с реалним светом и били и бивали природни у природи. У тринаестој песми читамо искрени ламент Зоричин за губитком и те „чаробнице“ Виле, али и те, нама људима - роботима свакодневнице, тако потребне „вилинске горе“ спаситељке. Јер човек остаје човеком док је део природног света и уме да проговори с биљем, да вољеног назове „бором“, да белу јасику учини белопутом лепотицом, док чара речима и, попут Зорице, срмом и сновима везе химну лепоте. Нажалост, и Зоричина Вила, а и многе виле наше младости су потопљене у суро свакодневље и денотацију колоквијалног свакодневља...

Отишла си тихо
Склопила руке и очи
У летњи предуги дан
Оставила си само аманет
Да чувам вилину гору
Да будим зору
Да милујем влати траве
Да погледом љубим даљине плаве
Да сањам Певам и желим
Да љубим
Бринем и срце делим
Оставила, ти си ми
Свет цели.

И, на самом крају, јадиковка тој несталој Вили и пропадању чаробне Вилине горе. То више није „нажалост и неће (можда) никада бити чаробна Вилина гора. Сновима, упркос смртокосној несрећи „Корони“ (ковиду-19, о тој пошасти зајецала је и наша Зорица...), своју Вилинску гору, гору среће и љубави, макар жели да одбрани ова уметнички зрела и вредна, а духовно богодушна поетеса...

Сањала сам црвене руже
Жућкасто смиље
Траву иву
Миомирисну мајчину душицу
Поносну хајдучицу
Сањала сам кућу изнад жита
Прозоре небеске
У дворишту шљиву
Иранац крушку
И тебе
Пре зоре
Прве откосе ређаш
Сањала сам

Занимљиво, Зорица, чак - на неки начин благосиља то што нам је Свевишњи изгледа баш „короном“ послао последњу опомену, да је тако „објавио ловостај на бистре потоке/и бистар небески свод//Саставила си чељад, /Преокренула себичне погледе /Снажном опоменом/Опоменула си ко разуме/Не повратила се и не поменула се!“ А за завршетак, наравно: МОСТОВИ!

Мостови овде
Мостови тамо
Воде изнад воде
У бескрај, у мир, у рат...
Мост између тебе и мене (...)

Стигла је наша племенита Зорица да зајадикује и због тога што је све „узалуд/Отимају Косово/Односе градове/Села/Дашчару цркву/Панчићеве видике/Гробове/Земљу“...
Разумљиво, пошто је прави песник онај (само) говорник који језик који народ разуме узима као свој, и као своју обавезу, јер – нарече још премудри Доситеј („Јест ли полезно штогод на простом дијалекту издати“) - „какви нам од користи говорити језиком кога од десет хиљада једва који зна и разуме“, Зорица исписа лепе, лепоти језика српског достојне стихове. Као та њена Старица (у тридесет трећој песми „ту (где се) колевка љуља. И старица нечујно плете/А месец кроз ноћну срму/Пребира љубичаста зрнца.
Лепа, уметнички једра, и лексички штедра поема. Испевана за склад човека с природом, језиком прокушаном кроз чаробњаштво предака и душу народа српског, вазда с молбеницом ка Богу и смислу чаробне природе. А језик - са усана народа и врела која, на срећу, ето, још жуборе. Као у народној певанији, у доброг Добрице, Десанкиној свилопрељи...

Др Миодраг Д. Игњатовић 

1.

Вила гором збор зборила
Сама собом роморила.
Силана земљо,
тавна горо,
пусто море далеко си,
моје драго, туђе ли си?


Нисам, вило, оморико,
Већ ме море пусто, модро,
Поклопило
Те не видиш
И не чујеш,
Зборе моје и поруке,
Лане моје.

2.

Пала је густа магла,
пала на поље широко,
све је пуста прекрила
и пелин и босиљак.

Само мирише душа
На моје мило предраго.

Висок се бор не види.

3.

У дугу августовску ноћ
Смело закорачих,
Тихано сене играју око мене
И кандила свици већ гасе.

А у срцу свемир,
Све сија од милион звезда,
Зари се лице
И ведри у ноћи мој поглед,
Растура мрака литице.

У ноћи дани се,
Дал због свица једног
Који ми на рамену
Снева
И пева..